FLUIDNI STRAH

About the book FLUIDNI STRAH

Bizarno, a opet tako uobičajeno i poznato svima nama je olakšanje koje doživljavamo, isto kao i iznenadni priliv energije i hrabrosti, kada se nakon dužeg vremena nelagode, nespokojstva, crnih slutnji, dana ispunjenih strepnjom i neprospavanih noći, konačno suočimo sa stvarnom opasnošću: vidljivom i opipljivom pretnjom. Ili možda to iskustvo nije toliko bizarno ako, na kraju krajeva, spoznamo šta je stajalo iza tog nejasnog, ali upornog osećaja da će se nešto užasno desiti, osećaja koji je remetio naše dane u kojima je trebalo da uživamo a nismo, i koji je činio naše noći besanim... Kada saznamo odakle udarac dolazi, mi znamo i šta možemo, ako možemo, da uradimo da bi ga odbili – ili bar saznajemo koliko je ograničenje naše moći da izađemo neozleđeni i kakvu vrstu gubitka, ranjavanja ili boli moramo da prihvatimo.
Strah je najstrašniji kada je difuzan, rasut, nejasan, nevezan, neusidren, u slobodnom pokretu, bez jasnog cilja i uzroka; kad nas opseda bez vidljivog smisla ili značenja, kada se pretnja koje se treba plašiti može svuda naslutiti a nigde videti. „Strah“ je ime koje dajemo neizvesnosti: našem nepoznavanju pretnje i toga šta nam je činiti – šta možemo i ne možemo učiniti – da je na mestu zaustavimo– ili da se od nje odbranimo ako ne možemo da je zaustavimo.
Iskustvo življenja u Evropi šesnaestog veka – u vreme i na mestu pred rođenje naše moderne ere – je jasno sažeto u samo četiri čuvene reči koje je izrekao Lisjen Fevr: Boj se uvek i svuda. Moderno doba je trebalo da predstavlja veliki iskorak od straha u svet oslobođen slepe i neumitne sudbine – te staklene bašte za uzgoj straha.  Pet vekova kasnije, nama koji stojimo na kraju ogromnog groblja uništenih nada, Fevrova izjava zvuči – opet – izuzetno primereno i aktuelno. Naše vreme je, kao i nekada, vreme straha.

Zigmunt Bauman