MOJ PRIJATELJ KOS

About the book MOJ PRIJATELJ KOS

Tu, uza zid balkončića, podigao sam police. Odozdo do gore poredao sam staklene tegle i napunio ih kamenčićima za svoje mozaike. Svaka tegla ima drugu vrstu kamenčića, bilo po boji ili po obliku. Ovdje su pored njih u teglama i staklena mozaička zrna u različitim bojama. Tegla do tegle. Kad imarn sretne dane, stvaram, pravim crteže i pokrivam ih lomeći pripravljene komadićke kao što su to radili i davni narodi i davni majstori.
Jednom su se iza ovih tegli bili uselili vrapci. Nije im bilo dosta što su našli ugodno i skriveno mjesto za svoju slamnatu kuću — bolje, za svoj slamnati brlog — nego su mi zalazili kljunom u tegle i frknuli bi kamenčiće niz balkon. Ulazeći i izlazeći iz kuće, ja sam na travnjaku zapazio plave, pa žute, pa roza staklene mozaičke pločice, ne mnogo njih, ali ipak tu i tamo. Isprva sam pomislio, čak se i poradovao, da u istoj kući postoji još netko tko se bavi mozaikom. Možda su ih njegova dječica u igri ponešto raštrkala?
Kad ono, vidim ja i na podu mog balkona pokoju pločicu. Nije sama odskočila iz tegle i pala dolje, na tlo. Tko bi dirao u moje mozaike i Štrkao ih?
Kad ono — uhvatim lopova. Vrapci. Zašto? Ni do danas ne znam zašto.