DRUID IZ SINDIDUNA

O knjizi DRUID IZ SINDIDUNA

Noć pred polazak na pohod protiv Tribala, Aleksandar je udobnost gradske palate zamenio šatorom, želeći da otpočne s privikavanjem na grubosti ratničkog života. Stajao je na brdu s kojeg je, ispunjen samouverenošću, imao pogled na svoju ulogorenu vojsku. Dvadeset hiljada pešaka i pet hiljada konjanika spavalo je kraj upaljenih vatri, koje su blještafe unedogled kao zemaljske zvezde što svoj odraz nalaze u providnom nebeskom ogledalu. Gledajući u njihove daleke sestre bliznakinje, pitao se nisu li izbledele od tolikog trajanja.
Bio je tek na početku svojih mladalačkih uspona i nije mogao shvatiti opomenu svog drugog, duhovnog, oca i učitelja Aristotela - da se ljudi, kao i zvezde, troše od upotrebe i da nije naodmet toga se prisetiti s vremena na vreme, a naročito kada uspeh zapreti da pomuti budućnost.