ENCIKLOPEDIJA FILOZOFSKIH NAUKA

O knjizi ENCIKLOPEDIJA FILOZOFSKIH NAUKA

Hegelov pojam enciklopedije najjezgrovitije je formulisan u Enciklopediji filozofskih nauka u nacrtu i istovremeno egzemplarno predstavljen u tom delu koje je objavljeno u leto 1817. godine, nakon Hegelovog preuzimanja filozofske profesure na Univerzitetu Hajdelberg, kao vodič za njegove slušaoce, 1827. godine izdato je u temeljnom i gotovo dvostruko većem drugom izdanju, a koje je sam autor 1830. godine, godinu dana pre svoje smrti, potom u trećem izdanju znatno izmenio. U izvesnom smislu, Enciklopedija je postala „temeljna knjiga Hegelove filozofije“ i bila je važan sastavni deo akademske filozofske nastave na univerzitetima Hajdelberg i Berlin. Hegel je nije samo koristio kada je držao predavanja o enciklopediji filozofskih nauka, nego i kada se bavio oblastima filozofije koje je razlikovao u Enciklopediji, naime nauke logike, filozofije prirode i filozofije duha.

Napredovanje od logički mišljene ideje do enciklopedijski shvaćene prirode i od nje do duha nije nikakav vremenski, već bezvremenski proces, tako da su po Hegelu ideja, priroda i duh oduvek morali skupa postojati, samo na različitim nivoima sopstva-znanja duha: u logici duh misli samog sebe, u prirodi (enciklopedijski) duh postavlja samog sebe kao drugobitak, kako bi uopšte ovladao zbiljom, u fenomenologiji duh oslobođen svake prirodne slučajnosti gradi kroz subjekt svoju vlastitu, duhovnu povesti. Hegelova filozofija značajna je u izgradnj svestranog sistema nauke koji se ističe misaonom doslednošću i dubinom. Nazivaju ga novovekovnim Aristotelom, i uopšte se smatra da je u njegovou sustav apsolutnog idealizma razvoj zapadne metafizičke filozofije dosegnuo vrhunac i završetak. Posle njegove smrti zajednički naziv za filozofske pravce koji polaze od osnovnih principa Hegelove filozofije i razvijaju se prema posve suprostavljenim stajalištima, zove se hegelijanstvo ili hegelizam.