SEDAM ČUDA ANTIČKOG SVETA

O knjizi SEDAM ČUDA ANTIČKOG SVETA

Pojedini neimarski, arhitektonski i vajarski poduhvati, nastajali u svitanje, ili čak praskozorje, sredozemne civilizacije - vremenom su s pravom dobijali epitet „čuda" od generacija koje nešto slično, nisu uspevale da ostvare, mada su se rađale, živele i umirale mnogo veko-va kasnije!
Paradoks! Možda. Ali zašto bi to morao da bude paradoks?
Zašto bi bilo neophodno i prirodno da svako novo biće, dete darovitog oca, bude sposobnije, mudrije, talentovanije, kreativnije od onog koji je odavno već, samo prah. Sta bi onda bilo sa tzv. teorijom „kvantnog skoka", po kojoj potajno skupljena snaga (i darovitost) mnogih pokoljenja, dolazi do izražaja, „eksplodira" u jednom jedinom pojedincu (ili generaciji) i da svetu, na primer Leonarda da Vinćija, Mikelanđela, Rafaela, Njutna, Lajbnica, Kanta, Marksa, Teslu, Ajnštajna - da ne nabrajamo više?!
Bilo kako bilo - činjenica je da su tzv. „čuda" antičkog sveta zaista, za mnoge vekove, pa čak i hiljade godina, sve do danas - ostala čuda u svim elementima u kojima nešto što je stvorila ljudska ruka, odnosno um (monumentalnost, simboličnost, kreativnost, prefinje-nost, racionalnost itd.) čini neko delo vanseriskim, van svog vremena, van „oficijelne uravnilovke".
Kakav je rezultat u takvim okolnostima? Genije je mrtav, a mediokritet napreduje lestvicama društvene hijerarhije - hvaleći genija kojeg je, delujući iza scene ubio!