SPOMENIK KISEONIKU - Deset brazilskih pesnika

O knjizi SPOMENIK KISEONIKU - Deset brazilskih pesnika

Deset brazilskih pesnika: Sesilija Mejreles, Murilo Mendes, Karlos Drumond de Andrade, Vinisijus de Morais, Žoao Kabral de Melo Neto, Ivo Ledo, Fereira Gular, Ivan Žunkeira, Adelija Prado, Paulo Leminski

—–

O formiranju samosvojne i autonomne brazilske literature možemo govoriti od XIX veka, kada je Brazil stekao i svoju političku nezavisnost. To je doba pojave romantizma, čiji su predstavnici, kako prozaisti tako i pesnici, najviše doprineli kulturnoj i političkoj afirmaciji brazilske nacije, nastojeći da ocrtaju „onu osobe­nu boju kože i duha“ koja Brazilce razlikuje od svih drugih naroda sveta.

Ta težnja za stvaranjem autentične i autonomne književnosti nastavlja se i u XX veku da bi kulminirala 1922. godine, kada u Sao Paulu jedna grupa mladih liriča­ra priređuje „Nedelju moderne umetnosti“, na kojoj će, upravo na stogodišnjicu proglašenja političke nezavisnosti Brazila, proklamovati nezavisnost brazilske književnosti od svih uticaja i obrazaca koje je stolećima uvozila iz Evrope.

U narednim decenijama, književnost ove zemlje doživljava procvat, a savremenu svetsku literaturu danas je nemoguće zamisliti bez brazilskih pesnika i romanopi­saca.

Deset brazilskih pesnika uvrštenih u antologiju Spomenik kiseoniku (Sesilija Mej­reles, Murilo Mendes, Karlos Drumond de Andrade, Vinisijus de Morais, Žoao Ka­bral de Melo Neto, Ivo Ledo, Fereira Gular, Ivan Žunkeira, Adelija Prado, Paulo Leminski), iako različitih generacija, obrazovanja i poetičkih opredeljenja, podjed­nako su značajni po vrednosti svojih dela kojima su prokrčili puteve i staze koji­ma se kretala i još uvek kreće savremena brazilska poezija. Dostupni sada i našem čitalištu, oni čine deset stubova nevidljivog mosta iznad okeana, preko kojeg nam stižu zvukovi, mirisi i boje jednog dalekog podneblja, svedočeći o tome da je poe­zija neophodna svetu baš kao i kiseonik amazonskih šuma.