UMETNOST I DEMOKRATIJA

O knjizi UMETNOST I DEMOKRATIJA

Nema boljih građana od umetnika: upravo ovu ideju bismo želeli da odbranimo.1 Isto tako, nema prakse koja bolje simbolizuje demokratsko ponašanje od prakse umetnika. Ove ideje nesumnjivo iznenađuju, kako umetnike tako i one koji o njima sude. Jer sve se očigledno protivi tome da umetnost i demokratija mogu ići u paru; bilo da je u pitanju pohvala ili kritika, umetnost se često smatra elitističkom i individualističkom, umetnik egoistom ili originalnim, dela uzvišenim, namenjena prefinjenim osećanji-ma, izvan onog uobičajenog. Ovoj romantičnoj viziji se korak po korak suprotstavlja najučestalija koncepcija de-mokratije. Bilo da žalimo zbog toga ili se s tim mirimo, demokratija se često poima kao vladavina osrednjosti: opšte jeste osrednje. Moć naroda u stvari je moč „mase". A masa ne misli, ne stvara, ne razlikuje. Od dvadesetih godina minulog veka smatra se da ona vuče ka ujednačavanju, da je neobrazovana i nikad sita materijalnog posedovanja. U masi je, smatra se, svako za sebe, nema komunikacije.